You have 0 items in your cart
Kada voda u bazenu postane zelena ili mutna, prva reakcija je gotovo uvek ista, dakle dodaje se još hlora, pa još malo, pa se posle dva dana zaključi da hlor ne radi. U stvarnosti hlor u tim situacijama najčešće radi savršeno, ali mu uslovi ne dozvoljavaju da deluje, jer se efikasnost dezinfekcije u ogromnoj meri određuje ostalim parametrima vode, pre svega kiselošću i količinom stabilizatora. Bazenska voda se zato posmatra kao sistem od pet povezanih parametara, dakle nivo dezinfekcionog sredstva, pH vrednost, ukupni alkalitet, kalcijumska tvrdoća i stabilizator, a svaki od njih utiče na ostale. Kada je taj sistem u ravnoteži, voda je bistra, ne iritira oči, ne stvara naslage i troši minimalnu količinu hemije. Kada je poremećen, dodavanje pojedinačnih preparata daje kratkotrajno poboljšanje, a problem se vraća, jer se leči simptom, a ne uzrok. Zbog toga je prvi korak kod svakog problema uvek isti, dakle kompletno merenje, a ne dodavanje.
Ozbiljno održavanje počinje merenjem, a ne procenom po izgledu vode. U privatnom bazenu se nivo slobodnog dezinfekcionog sredstva i pH mere najmanje dva do tri puta nedeljno, dok se alkalitet i tvrdoća proveravaju jednom nedeljno, a stabilizator jednom mesečno ili posle većeg dopunjavanja vode. Za merenje se koriste tri nivoa preciznosti, dakle test trake za brzu orijentaciju, tečni testovi sa reagensima za tačnije očitavanje i fotometri za profesionalnu preciznost, a razlika među njima nije zanemarljiva, jer trake koje su stajale u vlažnoj prostoriji lako daju pogrešan rezultat. Redosled korekcije je uvek isti i vredi ga zapamtiti. Prvo se koriguje ukupni alkalitet, zatim pH vrednost, pa kalcijumska tvrdoća, i tek na kraju dezinfekcija i stabilizator, jer se pri obrnutom redosledu radi dva puta isti posao. Razlog je što alkalitet drži pH stabilnim, pa je besmisleno podešavati pH u vodi koja nema pufer, jer će se vratiti već sutradan.
Alkalitet je količina materija u vodi koje neutrališu kiseline i on se najlakše objašnjava kao amortizer za pH vrednost. Kada je alkalitet u pravom opsegu, dakle između otprilike osamdeset i sto dvadeset miligrama po litru, pH ostaje stabilan i posle kiše, posle kupanja veće grupe ljudi i posle dodavanja hemije. Kada je alkalitet prenizak, pH postaje neuhvatljiv i menja se svakodnevno u širokom rasponu, što se u praksi vidi kao stalno doziranje i stalno lošiji rezultat, a voda pri tome postaje agresivna prema malteru, fugama i metalnim delovima. Kada je alkalitet previsok, pH se zaglavi u visokim vrednostima i vrlo teško se spušta, hlor gubi efikasnost, a voda počinje da taloži kamenac i postaje mutna. Alkalitet se podiže natrijum bikarbonatom, a spušta kiselinom, dakle istim sredstvom kojim se spušta i pH, ali drugačijom tehnikom doziranja, i to je detalj koji se u praksi najčešće greši.
Kiselost vode se najčešće posmatra kao pitanje udobnosti kupača, a ona je pre svega tehnički parametar koji direktno određuje snagu dezinfekcije. Razlog leži u tome što se hlor u vodi nalazi u dva oblika, a samo jedan od njih ima jaku dezinfekcionu moć, i njegov udeo naglo opada kako pH raste. Praktično to znači da ista količina hlora pri pH vrednosti od sedam zapeta dva radi znatno efikasnije nego pri pH od osam, gde je veći deo hlora praktično neaktivan. Zbog toga se kod svakog problema sa zelenom vodom prvo spušta pH, pa se tek onda radi šok tretman, jer se u suprotnom troši velika količina preparata bez rezultata. Preporučeni opseg je između sedam zapeta dva i sedam zapeta šest, a kod bazena sa slanom elektrolizom se pH prirodno penje, pa se kod njih doziranje kiseline planira kao redovna, a ne povremena operacija.
Tvrdoća predstavlja količinu rastvorenog kalcijuma u vodi i ona ima direktan uticaj na materijal od koga je bazen napravljen. Ako je tvrdoća preniska, voda je gladna kalcijuma i uzima ga odakle može, dakle iz maltera, fuga i betona, što se vremenom vidi kao hrapave i izlokane fuge i kao propadanje površine, dok kod folijskih bazena preniska tvrdoća doprinosi propadanju zaptivnih elemenata. Ako je previsoka, voda je zasićena i kalcijum se taloži, pa se javljaju bela hrapava naslaga na liniji vode, kamenac na ćeliji slane elektrolize i na izmenjivaču toplote i stalna blaga mutnoća koju filter ne rešava. Preporučeni opsezi se razlikuju po tipu bazena, pa se kod betonskih i keramičkih drži viša vrednost, a kod folijskih niža. Tvrdoća se podiže dodavanjem kalcijum hlorida, dok se snižava jedino delimičnom zamenom vode, jer za nju ne postoji hemijski preparat koji je uklanja, i to je razlog zbog koga se ona kod punjenja iz tvrdog izvora prati od početka.
Stabilizator je materija koja štiti hlor od razgradnje pod uticajem sunčevog zračenja i bez nje bi se u letnjem danu velik deo hlora izgubio za nekoliko sati. Njegova uloga je zbog toga korisna, ali samo u pravoj količini, koja se kod privatnih bazena kreće oko trideset do pedeset miligrama po litru. Problem nastaje kada se godinama koriste isključivo stabilizovane tablete, jer se stabilizator ne troši i ne isparava, nego se nagomilava, pa vremenom pređe granicu iznad koje se dešava efekat koji se u struci opisuje kao zaključavanje hlora, dakle hlor je prisutan u testu, ali reaguje presporo da bi obavio posao. Pacijent tog problema je vlasnik koji tvrdi da mu je hlor uvek u opsegu, a voda ipak zelena. Stabilizator se, kao i tvrdoća, ne uklanja hemijom nego delimičnom zamenom vode, pa se kod bazena koji rade više sezona bez pražnjenja preporučuje merenje jednom mesečno i planirano osvežavanje dela vode.
Zelena boja znači da su se u vodi razvile alge, a njihov razvoj uvek ima uzrok koji se može imenovati. Najčešći su nedovoljna količina slobodnog hlora, previsok pH koji je hlor učinio neefikasnim, prekratko dnevno vreme filtracije, prezasićenost stabilizatorom, obilna kiša koja je razblažila hemiju i unela organsku materiju, kao i visok nivo fosfata, koji za alge predstavljaju hranu. Postupak rešavanja ide određenim redosledom i preskakanje bilo kog koraka daje polovičan rezultat. Prvo se temeljno četkaju svi zidovi, dno i stepenice, jer alge stvaraju sloj koji ih štiti od hemije, zatim se pH spušta na donju granicu opsega, pa se radi jak šok tretman u dozi koja odgovara stanju vode. Filtracija se posle toga pušta neprekidno, dakle dvadeset četiri sata i po potrebi duže, uz kontrolu pritiska na filteru i ispiranje kada pritisak poraste. Kada voda iz zelene pređe u mutno belu ili sivu, to nije neuspeh nego znak da su alge uništene i da se sada uklanjaju mehanički. Na kraju se koristi flokulant ili sredstvo za bistrenje, a talog koji padne na dno usisava se u odvod, dakle u položaju u kome voda ide napolje, a ne kroz filter.
Ova dva preparata se u praksi mešaju, a rade potpuno različito i imaju različita ograničenja. Flokulant spaja sitne čestice u krupne pahulje koje padaju na dno i zatim se usisavaju napolje, i on je izuzetno efikasan posle šok tretmana i kod izraženo mutne vode, ali se koristi isključivo kod peščanih filtera i uz obavezno usisavanje taloga u odvod, jer bi u suprotnom zapušio filter. Sredstvo za bistrenje, dakle klarifikator, radi suprotno, jer spaja čestice u nešto krupnije skupine koje filter može da uhvati, pa se koristi uz normalan rad filtracije i pogodno je i za kartušne filtere. Kod kartušnih i dijatomejskih filtera se flokulant ne koristi. Isto tako, nijedno od ova dva sredstva ne rešava uzrok mutnoće nego posledicu, pa se koriste posle korekcije hemije i posle uništavanja algi, a ne umesto toga.
Mutnoća bez zelene boje ima svoje uzroke i oni se razlikuju od problema sa algama. Prvi je nedovoljno dnevno vreme filtracije, jer se u letnjem periodu voda mora profiltrirati u celini više puta dnevno, a mnogi vlasnici drže pumpu upaljenu samo nekoliko sati. Drugi je prljav ili slepljen filterski medij, koji propušta ono što bi trebalo da zadrži. Treći je taloženje kalcijuma zbog visokog pH i visoke tvrdoće, koje vodu čini blago mlečnom. Četvrti su vrlo sitne čestice iz vazduha, dakle polen, prašina i pesak, koje su manje od poroznosti filtera. Peti je prekomerna količina algicida, koja stvara sitnu penu i zamućenje. Šesti je početak razvoja algi koji još nije dao boju, ali se već vidi kao gubitak sjaja i dubine vode. Rešenje se traži tim redom, dakle prvo se produži filtracija i očisti filter, pa se izmeri hemija, a tek na kraju posegne za preparatima za bistrenje.
Ovo je jedna od najupornijih zabluda kod vlasnika bazena. Karakterističan oštar miris koji se vezuje za bazene i osećaj pečenja u očima ne dolaze od slobodnog hlora nego od vezanog hlora, dakle jedinjenja koja nastaju kada hlor reaguje sa organskim materijama koje unose kupači, pre svega sa znojem, kozmetikom i drugim izlučevinama. Ta jedinjenja imaju vrlo slabu dezinfekcionu moć, a jaka su po mirisu i po nadražaju sluzokože. Praktična posledica je da jak miris hlora znači da hlora ima premalo u aktivnom obliku, a ne previše. Rešenje je suprotno od intuitivnog, dakle radi se pojačano hlorisanje kojim se ta jedinjenja razgrađuju, uz obavezno pojačano provetravanje kod zatvorenih bazena i uz delimično osvežavanje vode. Prevencija je jednostavna i svodi se na tuširanje pre ulaska u vodu, što u praksi smanjuje unos organskih materija u meri koja se odmah vidi na potrošnji hemije.
Mrlje se dele u dve velike grupe i njihovo razlikovanje određuje ceo postupak. Metalne mrlje potiču od gvožđa, bakra i mangana, koji u vodu najčešće dolaze iz bunarske vode, iz stare instalacije ili iz korodiranog grejača, a prepoznaju se po boji, dakle rđasto smeđe upućuju na gvožđe, plavozelene na bakar, a tamne i skoro crne na mangan. Organske mrlje nastaju od lišća, plodova, insekata i drugih organskih ostataka koji su duže stajali na jednom mestu i one su najčešće smeđe do zelenkaste, sa nepravilnim oblikom. Praktičan test je jednostavan, dakle na mrlju se prisloni tableta hlora na kratko, pa ako mrlja izbledi, radi se o organskoj, a ako ostane ista ili potamni, radi se o metalnoj. To je važno jer se organske mrlje uklanjaju hlorisanjem i četkanjem, dok se kod metalnih šok tretman ne sme raditi pre nego što se metali vežu odgovarajućim preparatom, jer bi jaka oksidacija istaložila metal po celoj oblozi i napravila mrlje na mestima gde ih pre nije bilo.
Bela do sivkasta hrapava naslaga na liniji vode, na pločicama i na merdevinama nije prljavština nego istaloženi kalcijum, i ona uvek govori o tome da je voda bila prezasićena. Uzrok je kombinacija visoke tvrdoće, visokog pH i visokog alkaliteta, a doprinosi i visoka temperatura vode, jer se taloženje pojačava na toplijem. Ista pojava se odvija i tamo gde se ne vidi, dakle na ćeliji slane elektrolize, u izmenjivaču toplote i u cevima, gde smanjuje protok i efikasnost, a kod grejača dovodi do pregrevanja i kvara. Uklanjanje sa vidljivih površina radi se namenskim kiselim preparatima uz mehaničko čišćenje, dok se ćelija elektrolize potapa u razblažen rastvor propisane koncentracije, nikada u jaču kiselinu, jer se time uništava prevlaka na elektrodama. Prevencija je jedina prava mera, dakle održavanje pH u donjem delu opsega, kontrola tvrdoće i upotreba preparata protiv taloženja kod voda sa visokom tvrdoćom.
Hemija radi samo u vodi koja se kreće, pa nijedan od navedenih problema nema trajno rešenje ako sistem nije pravilno podešen. Voda u bazenu treba da se u celini profiltrira više puta u toku dana, a potrebno dnevno vreme rada pumpe zavisi od zapremine bazena, protoka pumpe i opterećenja, pa se leti po pravilu kreće od osam do dvanaest sati, a kod jakog opterećenja i duže. Jednako je važan i raspored, jer se filtracija ne pušta u jednom bloku noću kada nikoga nema, nego se najveći deo vremena poklapa sa periodom korišćenja i sa najtoplijim delom dana. Bitno je i da mlaznice budu usmerene tako da stvaraju kružno kretanje vode i da se izbegnu mrtve zone, dakle uglovi i stepenice, jer se upravo tamo prvo pojave alge. Filter se prati preko manometra i ispira kada pritisak poraste iznad radne vrednosti, a medij se menja ili obnavlja po preporuci, jer stari pesak koji se slepio ne filtrira bez obzira na to koliko dugo pumpa radi.
Bazenska hemija je efikasna upravo zato što je reaktivna, pa se prema njoj postupa sa poštovanjem. Osnovno pravilo glasi da se preparati nikada ne mešaju međusobno, ni u suvom stanju ni u posudi, a naročito se ne smeju spajati hlorni preparati i kiseline, jer njihova reakcija oslobađa vrlo opasan gas. Drugo pravilo je da se hemikalija uvek dodaje u vodu, a nikada voda u hemikaliju, jer u suprotnom dolazi do burne reakcije i prskanja. Preparati se doziraju uz uključenu cirkulaciju, na razmaku od najmanje pola sata između različitih sredstava, a nikada se ne ubacuju direktno u skimer jedan za drugim. Skladištenje je zaseban deo priče, dakle suva i hladna prostorija sa provetravanjem, originalna ambalaža sa čitkom deklaracijom, odvojeno mesto za oksidatore i za kiseline i van domašaja dece. Uz to idu rukavice i zaštita za oči, koje se koriste i kod preparata koji deluju bezopasno, jer se najveći broj neprijatnosti dešava upravo pri rutinskom radu.
Ako se sve svede na praktičan raspored, on izgleda ovako. Dva do tri puta nedeljno se mere dezinfekcija i pH i koriguju po potrebi. Jednom nedeljno se mere alkalitet i tvrdoća, četkaju se zidovi i uglovi, prazne korpe skimera i predfiltera i usisava dno. Jednom mesečno se meri stabilizator i procenjuje potreba za osvežavanjem dela vode. Filter se ispira kada pritisak poraste, a ne po kalendaru. Posle svake veće kiše, oluje sa prašinom ili velikog broja kupača radi se kontrola i po potrebi pojačano hlorisanje. Pred kraj sezone se planira zimovanje. Uz taj ritam se troši manje hemije nego kod povremenih velikih akcija, jer se voda drži u ravnoteži umesto da se izvlači iz problema, a to je i najjeftiniji i najlakši način da bazen kroz celu sezonu izgleda onako kako je izgledao prvog dana.
Nudimo širok izbor bazenske opreme koja omogućava jednostavno održavanje, optimalan rad sistema i maksimalan užitak u korišćenju bazena.
